O DECI Ivo Andrić
Dečija žudnja da se poraste i izjednači u pravima i mogućnostima sa odraslima predmet je Andrićevih promišljanja. Govoreći kako mu često iskrsnu u sećanju lica odraslih kakva su mu ostala u sećanju iz ranog detinjstva, autor Znakova pored puta skreće pažnju na večitu dečiju želju da se izjednače sa ljudima od titula, jer je sav dečiji i život samo nevešta petljavina, praćena željom da porastemo i postanemo "veliki". "Mali ljudi koje mi nazivamo deca" - kaže Ivo Andrić- "imaju svoje velike bolove i duge patnje, koje posle kao mudri i odrasli ljudi zaboravljaju, upravo, gube iz vida. A kad bismo mogli sa se spustimo natrag u detinjstvo, kao u klupu osnovne škole iz koje smo davno izišli, mi bismo ih opet ugledali. Tamo dole, pod tim uglom, ti bolovi i patnje žive i dalje i postoje kao svaka stvarnost". Koliko odrasli nisu u stanju da osete suptilnost dečije duše, želje a da se dete shvati i ne opterećuje traumama koje ruše predstavu o lepoti i čaroliji sveta. O vaspitanju sticanom u detinjstvu Andrić je pisao: "Nas su učili u detinjstvu kako se dočekuje i prima život i sve ono što on donosi i nameće, kako se čovek održava u životu, izbegavajući nemir duha i tela, i sve razlike i štete, kako se podnosi bolest i svako zlo i, najzad, kako se došekuje smrt kojom svaki život završava. Dakle, čitav jedan defanzivan sistem! " Konfrontirajući takvom obliku vaspitanja svoje shvatanje edukacije, Andrić kaže: " Vaspitanjem bi trebalo od samog početka suzbijati u detetu to bolesno osećanje krivice, a ponekad mi se čini da bi takve ljude trebalo kažnjavati upravo zbog njihovih uobraženih grehova i prestupa..." Svestan koliko svako dete staje osećanje krivice, on svoje razumevanje ovog problema prenosi na urazumljivanje odraslih da decu ne opterećuju ovim osećanjem, jer ih satiru strepnjom i strahom. |